Masimo Savić: Beograđani su najbolja publika

Pevač Masimo Savić za “Novosti” o predstojećem koncertu u Sava centru, tremi, jedinstvenim ritualima pred nastup, muzici nekad i sad, mladim talentima…

Hrvatski pop pevač specifičnog vokala Masimo Savić održaće koncert 14. februara u beogradskom Sava centru, gde je nastupao toliko puta da se tačnog broja i ne seća. Ipak, iznova se raduje druženju sa Beograđanima, koji mu, kako ističe za naš list, i pre izlaska na scenu prirede poseban doživljaj. Publika će na Dan zaljubljenih uživati u najvećim Masimovim hitovima („Sjaj u tami“, „Stranac u noći“, „Iz jednog pogleda“, „Dodirni me slučajno“…), koje će nekadašnji frontmen sastava „Dorijan Grej“ izvesti zajedno sa gudačima.

Radujem se koncertu na kome ću nastupiti zajedno sa „Zagrebačkim solistima“ – kaže za „Novosti“ Masimo Savić.

Oni su najbolji gudači sa ovih prostora, nastupaju po celom svetu više od šest decenija. Nisam očekivao da će prihvatiti predlog da nastupimo zajedno, ali ih je moj poziv obradovao. U Beograd dolazimo posle tri koncerta u Hrvatskoj, tako da neće biti porođajnih muka, jer ćemo biti uigrani.

Imate li posebne rituale pred nastup?
Zaista imam čudne intimne rituale koji se odnose na doživljavanje pripreme pred koncert. Svaki komad odeće koji obučem doživljavam kao deo oklopa, jer sam uvek bio stidljiv pred publikom. Godinama sam nastupao, a da nisam progovorio ni reč tokom koncerta. Tek poslednju deceniju komuniciram sa fanovima i izgovaram ono što mislim na bini. Kada sam shvatio da ne moram ništa posebno da radim, već samo da kažem ono što mi je na srcu, to sam zaista zavoleo.

Da li ste pobedili tremu?
Nije to klasična nelagodnost od ljudi, već trema pred koncert koji za mene predstavlja važan događaj. Tog dana kad treba da pevam, od adrenalina ne mogu ni da jedem ni da pijem. Tek se nekoliko sati posle nastupa vratim u normalno stanje. To je teška situacija, jer moram da jedem dan pre, pa je problem kad ima nekoliko koncerata zaredom. Previše sam uzbuđen da bih uživao u hrani ili piću.

Razmišljate li o koncertu u nekoj drugoj beogradskoj dvorani?
Volim Sava centar, ali to je prostor koji ima svoju binu, i kome moram da se prilagodim. Želim da dizajniram scenu po mom ukusu, koja će stati u „Kombank arenu“ ili neki drugi prostor. Sigurno ću uskoro nastupiti u Beogradu, na sceni na kojoj ću izgraditi svoj svet.

Po čemu se razlikuju beogradska i zagrebačka publika?
Beogradska publika je uvek bila zanimljiva svim hrvatskim bendovima. U srpskoj prestonici ljudi izlaze da bi se proveli, a ne da kritikuju ono što gledaju. Zagreb je mnogo kritičniji grad, gde uvek imam osećaj da moram da zaslužim poverenje ljudi. Neuporedivo mi je lakše da izađem na scenu u Beogradu, jer mi fanovi pružaju podršku. Još u bekstejdžu osetim da je u dvorani posebna atmosfera. Tako nešto nisam doživeo ni u jednom drugom gradu i zaista uživam u druženju sa Beograđanima.

Zato muzičari ne odlaze u penziju?
Na ovim prostorima ne mogu da idu, jer je penzija suluda. Praktično, moramo da budemo na bini do kraja života. Međutim, nama je lakše nego stranim umetnicima koji imaju po 250 koncerata godišnje. Mi smo još razmaženi, volimo da uživamo, i retko ko od nas ima više od 50 nastupa u toku godine, što je dovoljno da se živi od muzike.

Karijera vam traje više od tri decenije, koliko se muzička industrija promenila za to vreme?
Sada je mnogo lakše, izmišljene su nove stvari. Reflektori više nisu lampe koje toliko greju da goriš, već su zamenjene hladnim svetlima. A dim koji se ispušta na binu radi na sistemu vodene pare, tako da ne guši kao ranije. Tehnologija je napredovala i mnogo je lakše postići dobar zvuk. Bilo je lepše kad je sve izgledalo jednostavnije, jer sada muzika nema nikakvu umetničku vrednost. Danas su ljudi u poziciji da plate binu od koje možeš da se smrzneš. Publiku fascinira takva scena, a to su samo spoljašnji elementi, u kojima nema suštine, ni kvalitetne muzike, već samo derneka. U redu, neka ima i njega, ali zašto praviti tako velike koncerte, kada je reč o muzici, koja najbolje ide uz luk i pljeskavicu?

Bili ste u žiriju „Iks faktora“, da li na sceni ima mesta za sve mlade talente?
– Nema, u tome i jeste problem. Nikada tim klincima nisam pričao bajke. Govorio sam im da te nastupe pamte celog života, jer tako nešto više nikad neće doživeti. Nisu shvatali da će posle tako velike scene, profesionalne ekipe i lajtšoua, morati da se vrate u svoje Vinkovce ili Valjevo. A tamo su, što se tiče muzike, u blatu i bodljikavoj žici. Pevači koji pobede u takmičenjima su popularni, i šta onda? Vrate se u svoj grad, stave plakate, ali niko ne dođe na njihov nastup. Zato što još nemaju pesmu, jer ona poziva publiku, a ne izvođač. Pored dobre numere, potrebno je imati i mnogo sreće. Talenat ne mora da bude u pametnoj ili dobroj osobi, on je slučajnost DNK i nekih viših sila.

BLISKOST SA BOUVIJEM
VAŠ način interpretacije najsličniji je Dejvidu Bouviju, kako ste reagovali na vest o njegovoj smrti?
Imponuje mi kada me neko poredi sa Dejvidom, jer sam uvek osećao neverovatnu bliskost sa njim. Bili smo slični po stajlingu, scenskom ponašanju i humoru. Mnogo sam se rastužio kada sam čuo da je preminuo. Razgovarao sam sa prijateljima o tome, njegovu smrt doživeli smo kao početak odlaska naše generacije, odnosno početak kraja. Dejvid me je naterao da shvatim da se svima bliži odlazak sa ove planete. Međutim, muzičarima je pružena mogućnost stvaranja umetnosti, i kroz nju nam je podareno i trajanje.

Autor: Marijana Kutlača
Izvor: Novosti


Fatal error: Uncaught Exception: 12: REST API is deprecated for versions v2.1 and higher (12) thrown in /home/nostalgija/public_html/wp-content/plugins/seo-facebook-comments/facebook/base_facebook.php on line 1273