Ivan Medenica: Zabranio bih prostakluk

Umetnički direktor Bitefa, pozorišni kritičar i teatrolog voli poziciju usamljenog kauboja, revoltiran nekvalitetnom nastavom književnosti popeo se s drugaricom na drvo na Tašmajdanu, i veoma se nervira kad gleda lošu predstavu

Šta ste sebi obećali u 2017?

– Više vremena za sebe i bližnje, više vremena da se živi i doživi sadašnji trenutak.

Film koji ste odgledali najviše puta?

– Kjubrikovo remek-delo “Širom zatvorenih očiju”.

A predstavu?

– “Staljingradsku bitku”, lutkarsku predstavu gruzijskog reditelja Reze Gabrijadzea, dva puta sam gledao u Beogradu i dva puta u Francuskoj. Već sam negde izjavio da sam na pariskoj premijeri video slavnog Pitera Bruka kako, uz duboki naklon, čestita Gabrijadzeu. Epopeja stradanja u Drugom svetskom ratu ispričana iz ugla njegovih “nevidljivih” žrtava – konja. Izuzetno potresno, poetično i duhovito.

Matija Bećković: Imamo ajfon, a nemamo za zubara

Omiljeni crtani junak?

– Talični Tom. Volim poziciju usamljenog kauboja, trudim se i da je praktikujem.

Da niste stanovnik Beograda, gde biste voleli da živite?

– Verovatno u Berlinu. Jedinstven spoj brzog megalopolisa s odgovarajućim kulturnim i noćnim životom i spore i spokojne varošice gde svugde može da se stigne biciklom, s mnogo parkova, kanala i jezera gde leti možeš da se izvališ i planduješ. Grad koji je naučio istorijsku lekciju i ostao jedno od poslednjih uporišta apsolutne tolerancije i slobode u današnjoj Evropi.

Univerzitetski profesor kojeg se najčešće setite?

– Teško pitanje, ima ih više. Verovatno Slobodana Selenića, možda i zbog toga što je tako rano otišao. Danas sam emocionalno najvezaniji za Vladimira Stamenkovića. Najznačajnija mi je bila Ognjenka Milićević, ali ona nije bila moj profesor.

Omiljeni dramski citat? – “Biti spreman, to je sve” – Hamlet.

Najveći nestašluk iz vremena kada ste bili tinejdžer?

– Nije najveći, ali je tipičan. U srednjoj školi sam s prijateljicom pobegao s časa književnosti, otišli smo na Tašmajdan, popeli se na drvo i sedeli na grani. To je bio naš lični, nevidljivi protestni performans protiv loše nastave književnosti, u stilu – sve je bolje od toga, čak i apsurdno sedenje na drvetu.

Da se bavite sportom, bili biste?

– Naravno, dobitnik zlatne medalje na olimpijskim igrama, sport nije bitan. Mačevalac, jahač, bokser, strelac, plivač… Nikako kolektivni sport. Jedini suigrač kojeg bih želeo jeste konj.

Slobodan Ćustić: U mom srcu nema mesta za ružne emocije

A da ste zanatlija? – Moler. Kao mali sam obožavao miris kreča.

Kada biste mogli da uvedete zabranu na nešto, šta biste zabranili? – Prostakluk.

Guča ili Egzit? – Bitef, naravno.

Kada ste za sebe pomislili da ste baš hrabar čovek?

– Izvinite zbog neskromnosti, ali to uvek mislim o sebi.

Čemu ste se u poslednje vreme od srca nasmejali?

– Stalno se nečemu smejem. Nedavno sam se od smeha rasplakao na jednu izjavu najduhovitije osobe na svetu Sonje Vukićević.

Šta radite kada gledate lošu predstavu?

– Nerviram se vrlo. Jedan glumac mi je rekao da me je čuo sa scene kako sam na njegovu dramsku repliku “Ne volim da idem u pozorište”, izgovorenu u jednoj užasnoj predstavi, dobacio “Ni ja”.

Isidora Žebeljan: Posle osam sati rada, inspiracija dođe sama

Postoji li nešto što u vama budi nostalgiju?

– Ne volim nostalgiju, to mi je isuviše sentimentalno osećanje. Sve što mi je iz prošlosti značilo nosim u sebi, tu je. Doduše, primećujem da se s godinama zaista postaje sentimentalniji. Budućnost je uvek bila vremenska kategorija koju sam najviše voleo, a sada se trudim, kao što rekoh, da “otkrivam” sadašnjost i u njoj uživam.

A osećanje sreće?

– Mnogo toga. Nisam od onih koji sebe kažnjavaju kada se osećaju srećno. Naprotiv, sreću srdačno priželjkujem, čekam je raširenih ruku. Valjda zato, da ne čuje đavo, voli i ona mene.

loading...