Aleksandar Srećković: Duše su nam baš ogrubele

Aleksandar Srećković o novoj ulozi u komadu „Na dnu“ Maksima Gorkog, društvenim marginama, odsustvu ljudskosti…

Na repertoaru Narodnog pozorišta sinoć je bila prva dramska premijera u ovoj sezoni: „Na dnu“ Maksima Gorkog, u režiji Ane Đorđević. Ovaj slavni komad početkom prošlog veka je uzburkao rusku javnost svojim ogoljenim realizmom, ali „talasa“ i dalje postavljajući pitanje da li je ljudsko dno u našem vremenu još dublje i mračnije. Ko su ljudi s današnje margine, imaju li bar prava na nadu koju im je „ostavio“ Gorki pre više od sto godina?

U velikoj podeli nacionalnog teatra jedan od najmarkantnijih likova, lopova Vasku Pepela, tumači Aleksandar Srećković. Za svog junaka kaže da je grub kao i većina ostalih sa dna socijalnog brloga, nenavikao na dobrotu…

Vaska je čovek koji je tokom odrastanja, silom prilika, bačen u glib. Preživljavao je kao lopov celog života, ali je u njemu ostala duboko zatrpana iskra čovečnosti i želje za ljubavlju. I nije se ugasila. Komad se u velikoj meri bavi ovim likom, spremnim da sve istrpi ne bi li krenuo u budućnost koja ima smisla. To košta, ipak, ima hrabrosti da pokuša. Ne želi više da živi kao životinja, jer je to gore od svake kazne. Važnija je borba od samog cilja, ona nas i čini ljudima – kaže na početku razgovora o svom novom pozorišnom liku Aleksandar Srećković.

Da li bi danas Vaska Pepel bio isti čovek?

Ovaj komad napisan je pre više od sto godina i ništa se nije promenilo do današnjeg dana: sve što je pritiskalo ondašnjeg čoveka, pritiska i dalje. Ljudska priroda se ne menja. Čovek je samoživ, ne misli na dobrobit drugih, čini se da mu je duša još više ogrubela. Sve je manje samilosti i ljubavi za bližnjeg. Živimo u vreme globalnih tektonskih promena u društvu koje podseća na doba oba svetska rata. U atmosferi neke stalne pretnje, velike ekonomska krize, seoba, trepere nuklearne sile, sukobi su u celom svetu. Svaki pojedinac je uplašen i izgubljen.

Usamljeniji i zabrinutiji nego ikada?

Njegovo emotivno i moralno biće je potpuno devalvirano, čitave generacije rastu bez osećaja za opšte dobro i zajednicu. Samo misle kako da „ulože“ u sebe i naprave male temelje oko sopstvenih stopala na kojima će stajati. Čovek je socijalno biće, tako ne može opstati.

Da li je i društvena margina tamo gde je nekad bila?

Gorki je ne bez razloga svoje junake smestio u utočište. U tom malom prostoru, nekoj vrsti kaveza, okupili su se silom prilika. Koliko god da su im različite želje i ambicije, „bačeni“ su na isto mesto. Tako je i danas. Svako se snalazi, prisiljen da živi kako zna i ume. Ne znam ko je današnja društvena margina… Posmatram neke ljude kako preturaju po kontejnerima, a po stavu i izgledu, vidim da im tu nije mesto. Postali su senka sebe samih. Zapadna civilizacija počela je sve ljude da gura na marginu, ne samo u egzistencijalnom smislu. Ubija se svaka lepota, život se svodi na borbu za goli opstanak. Gorki, uprkos mračnim tonovima, traga za ljubavlju i lepotom življenja. Verujem da nas taj opšti gubitak ljubavi najviše potiskuje na dno.

Ko su u ovom vremenu „poniženi i uvređeni“?

Čini mi se da su najponiženiji oni koji hoće pošteno da rade svoj posao i pristojno žive od svog rada. Ne znaš danas kako da sopstvenu decu vaspitaš. Kažeš mu „budi vredan, uči, daj sve od sebe i biće dobro“ – a ono oko njega sve suprotni primeri! Ne možeš ni da odustaneš od takvog stava, onda si se predao kao ljudsko biće… Veliki apetiti ubijaju radost. Eto, Kubanci su do ulaska zapadnog kapitala bili prvi u raznoraznim istraživanjima najsrećnijih ljudi. Otkako je ušao kapital, počeli su da žele više, a da se manje raduju.

Menja li i nas pošast potrošačkog društva?

Mi se nismo ni branili od tog strašnog uticaja. Neokapitalizam je jak i strpljiv, s njim polako nestaje svaki mir i zadovoljstvo. Danas nemaš vremena da staneš i osetiš da si srećan. Čovek je u stalnoj trci za novcem, poredi se s drugim, a taj drugi uvek ima veći stan, noviji automobil, luksuzniji život. Gde smo, najbolje se vidi se u odnosu društva prema kulturi. Izgubila je svaki uticaj na formiranje društvene svesti.

kul-duse-su-nam-(1)

Šta smo dobili zauzvrat?

Rijaliti program koji nam oblikuju čitave generacije. Ne znam šta nas čeka kad odrastu oni koji su po celi dan, celi mesec i godinu, gledali ovakve sadržaje. Uzori im postaju narko-dileri, prostitutke i ostali, koji u najmanju ruku nemaju šta da promovišu. Ima li uopšte društvenog korektiva, šta da očekujemo od budućnosti? Nema nikakve kontrole, gledanost i profit jedini su imperativ mnogih TV programa. Ništa nije sankcionisano, ništa zabranjeno, a RRA daje samo opomene i ukore kao da je osnovna škola. Ne vidim više smisao postojanja takvog tela. Jer, ovde nije reč o cenzuri. I zemlje sa mnogo dužom demokratijom nego mi postavljaju granice. Nije mi jasno zašto naša država to ne može da kontroliše. Sve što se dešava u tim programima da ja uradim na ulici, došla bi policija i uhapsila me za kršenje javnog reda i mira. U rijalitijima je sve mnogo javnije i drastičnije, a nikom ništa.

Gde, onda, pronaći sopstveni „red i mir“?

Svesno sam ostao da živim ovde, voleo bih da tu ostanu i moja deca. Zemlja smo s ogromnim potencijalima. Ali, bojim da se oni ne koriste. Naprotiv. Ugrožavaju se i urušavaju. Ne mislim ni da smo mnogo gori od ostalih u okruženju. Ipak, ovde živimo, pa nas se ovo ovde i najviše brine.

Ima li među savremenim piscima dostojnih svedoka svog vremena?

Ne takvog kapaciteta i hrabrosti kao što je bio Gorki i njegovi savremenici. Ništa neobično, neka su vremena manje a neka više potentnija u književnosti, kao i u svemu drugom. Ni hrabrost nije dovoljna da bez umeća i talenta budete pravi hroničari svoga doba. Takvi nam, nažalost, nedostaju bar u poslednje dve decenije. A to se najbolje vidi po novim dramskim komadima na pozorišnoj sceni: neki se izvedu dva-tri puta, neki deset, a pojedini dožive samo praizvedbu. Svaki dobar komad morao bi da bude svevremen, bez obzira na to kada je nastao. Čini se da su se i pojedini, još živi značajni dramski pisci kreativno ugasili, ili nam bar tako deluje. Što, naravno, ne dovodi u pitanje kvalitet onoga što su ranije stvorili… Ni tiranija u savremenom svetu nije tako „podatna“ za literaturu. Postala je perfidnija, pritiska čoveka samo do granice probuđenog revolta. Uostalom, tirani imaju svoje savetnike i psihologe koji ime pomažu da pritisak ostane na toj oštroj ivici, ali da je ne pređe. Zato su glasovi otpora samo pojedinačni, bez zajedničkog fronta.

Autor: Vukica Strugar
Izvor: Novosti

 


Fatal error: Uncaught Exception: 12: REST API is deprecated for versions v2.1 and higher (12) thrown in /home/nostalgija/public_html/wp-content/plugins/seo-facebook-comments/facebook/base_facebook.php on line 1273